Мања слова Већа слова РСС

Мој кутак

Неwслеттер Пријава за newsletter

Питајте предсједника

Питајте предсједника

>

Интервју предсједника Владе Црне Горе Мила Ђукановића заграбачком Јутарњем листу

Датум објаве: 25.01.2009 14:45 | Аутор: Интервјуи

Испис Штампај страницу


Ђукановић: И мене су хтјели ликвидирати, сметао сам Београду
/Фотографија је преузета са веб сајта www.јутарњи.хр/

Ђукановић је цијело вријеме разговора био концентриран и прецизан у формулацијама, а из сваке његове ријечи назирала се самоувјереност човјека који је у животу, иако је још релативно млад, већ остварио већину својих политичких циљева и идеала

Уторак, 20. вељаче, није био баш идеалан дан за разговор с предсједником Владе Црне Горе Милом Ђукановићем.

Тај је дан, наиме, црногорска влада водила тешке преговоре с руским олигархом Олегом Дерипаском и конзорцијем међународних банака о спасу Алуминијског комбината у Подгорици.

Истодобно, пред зградом Владе окупила се скупина радника која је протестирала због малих отпремнина. Иако радници нису били одвећ бројни и гласни, ипак је зграда владе била опасана јаким полицијским кордоном.

К томе, управо је тај дан објављена наводна изјава српског министра вањских послова Вука Јеремића како је вјеројатно да је Мило Ђукановић знао да се припрема атентат на Иву Пуканића у Загребу.

Иако је Вук Јеремић касније оштро оповргнуо такве наводе, у разговору се није могла заобићи нити та тема.

Но, ни то није све: Ђукановић се пожалио на болове у леђима. Као страствени кошаркаш, Ђукановић пет пута тједно увечер игра са својим пријатељима, па такав интензитет готово јамчи болне озљеде.

Но, ни оне га не могу одвратити од свакодневног бављења спортом, што потврђује његову упорност и снагу која је одиграла важну улогу у његовом политичком дјеловању. Унаточ свим тим проблемима, Ђукановић је цијело вријеме разговора био концентриран и прецизан у формулацијама, а из сваке његове ријечи назирала се самоувјереност човјека који је у животу, иако је још релативно млад, већ остварио већину својих политичких циљева и идеала.

Како оцјењујете развој политичких и економских прилика у Црној Гори након стјецања независности?

- Црна Гора је можда први пут у својој повијести осјетила благодати експанзивног раста и друштвеног развоја. На жалост, кроз своју повијест Црна Гора је више ратовала него се развијала, па у нас нема довољно повјерења у властите снаге и потенцијале. Зато је било важно да тај менталитет почнемо мијењати, да вратимо самопоуздање и оптимизам те да дефинитивно преузмемо одговорност за своју будућност. Статистички гледано, имали смо најимпресивнији раст у Еуропи. Посљедње три године стопа раста ГДП-а износила је 8,6, 10,7, а у кризној 2008. чак око 8 посто. Такви резултати постигнути су понајвише због врло интензивног приљева страних инвестиција, али и захваљујући нашој способности да осигурамо стабилност те поштујемо строге демократске стандарде. Били смо свјесни да као мала економија морамо нудити страним инвеститорима више од већих држава. Био сам због тога изложен жестоким критикама опозиције јер смо нудили повољније увјете за концесије од, примјерице, Њемачке. Но, без тога у нашу земљу не би стигло толико страног капитала. Циљ нам је да у 2009. сачувамо позитивну стопу раста. Бит ће ми жао ако криза успори реализацију свега онога што смо веома квалитетно припремили за 2009. Ипак, кризе долазе и пролазе, и ова ће имати свој крај, свијет ће се опоравити и наставити развијати, надам се с мање заблуда и погрешака које су узроковале овакву глобалну кризу. Вјерујем да ћемо се тијеком 2009. и 2010. опоравити и у годинама које долазе опет економски и демократски динамично развијати.

Колика је страног капитала стигло у Црну Гору од стјецања независности?

- Црна Гора је, гледано регионално, лидер кад је ријеч о изравним страним инвестицијама пер цапита. У просјеку је годишње у Црну Гору улазило између 600 и 700 милијуна еура нето, а 2007. инвестирано је и више од милијарду еура. То су, дакако, врло импресивне своте. У почетку су странци углавном куповали некретнине, а послије се новац улагао у финанцијски сустав и производне капацитете.

Углавном је то био руски капитал?

- Мислим да се претјеривало с таквим оцјенама: у црногорску економију улаже више од 50 земаља. Руски капитал чини само дио иноземних инвестиција, а карактеристично је да су то доминантно појединачна улагања. Руси претежито купују станове или земљу. Када су у питању крупне инвестиције, оне долазе углавном из Мађарске, Словеније, Аустрије, Велике Британије, Белгије. Наша су искуства са страним улагачима врло позитивна, немамо лоших искустава ни с руским инвеститорима. Резултат је то опреза при склапању аранжмана са страним улагачима, али и чињенице да до сада ниједан страни инвеститор није показао амбиције да оствари неке друге интересе. Осим тога, нисмо само продавали имовину него смо понајприје куповали партнерово знање и умијеће управљања компанијом. У сваком од приватизираних предузећа добили смо нову квалитету, значајно су повећани производња и плаће, након приватизације твртке су почеле уредно измиривати обавезе према држави, развио се одговоран дужничко-повјеренички однос с кооперантима. Додуше, у увјетима глобалне кризе, наравно, постоје проблеми којих би било без обзира на власничку структуру. Примјерице, алуминију је цијена пала за више од 50 посто, па се трошкови производње у Алуминијумском комбинату у Подгорици не могу покрити. Да је држава остала већински власник, већ би објавила банкрот. Но приватни власник, господин Олег Дерипаска, покушава спасити производњу, и ми му, препознајући наш интерес, покушавамо у томе помоћи.

Све упућује на то да је обнова независности убрзала господарски и друштвени развој Црне Горе?

- Дефинитивно сам увјерен да сте у праву: то је био пријеломни тренутак који је помогао да се људи у Црној Гори окрену себи, да преузму одговорност за своју будућност, да су самим тим, рекао бих, постали свјесни свих потенцијала. Сада људи више не разглабају глобална политичка питања, него ћете на сваком мјесту чути приче о стању на бурзи, што најбоље илустрира интензивну промјену духа на овим просторима. Тако да заиста мислим да је обнова независности била кључни тренутак који је дефинитивно означио почетак процеса модернизације државе, прије свега кроз усвајање нових економских и демократских стандарда који Црну Гору требају учинити саставним дијелом развијеног еуропског друштва.

Како се то одразило на животни стандард грађана?

- Резултати се увијек мјере квалитетом живота. Три године су ипак прекратко раздобоље да би се могла достигнути значајно виша квалитета живота. Црна Гора је дуго заостајала у развоју, била је најмање развијена југославенска републике, премда за то није било реалног разлога. Но, захваљујући идеологији која је занемаривала тр��ишну логику пословања, нису се искориштавале компаративне предности Црне Горе, па смо били присиљени производити челик и алуминиј који се онда прерађивао у тадашњој Југославији или изван ње. То нас је држало у статусу сировинске базе и онемогућавало динамичнији развој.

Главни вањскополитички стратешки циљеви Црне Горе су прикључивање НАТО-у и ЕУ?

- На крају 2008. направили смо два повијесна искорака према еуропским и еуроатлантским одредиштима. Предали смо захтјев да Црна Гора постане чланица МАП-а у оквиру НАТО-а те очекујемо да ће процес придруживања почети на сљедећем суммиту на којем би Хрватска требала постати пуноправна чланица. Друго, 15. просинца 2008. предсједнику Француске Саркозyју предали смо апликацију за чланство у Еуропској Унији. Оба смо корака подузели у увјерењу да смо претходне фазе на путу у еуропске и еуроатлантске интеграције одговорно реализирали. Било је неких сугестија да Црна Гора успори процес прикључивања, но врло је важно да ниједна од тих сугестија није била мотивирана неким крупним проблемима везаним уз Црну Гору. Проблеми су нажалост више на страни наших партнера. Упозорења која смо добили нису нас поколебала, и на једну и на другу адресу послали смо врло увјерљиву аргументацију. Наше мишљење је да политика ширења НАТО-а и Еуропске Уније нема алтернативу и да западни Балкан мора постати дио тих интеграција јер је то, показало се, увјет стабилности регије.

У Црној Гори опозицијске странке доводе у питање њезина темељна опредјељења као што су самосталност и еуроатлантске интеграције.

- Те странке нису опозиција у Црној Гори, то је опозиција - Црној Гори. Такво је стање посљедица инфериорног духа који се у одсутности самопоуздања одржавао кроз повијест и који је тражио рјешење за Црну Гору изван Црне Горе.

Некад је то била Русија, а чешће Србија. Таквом логиком смо 1918. остали без своје државе. Но, показали смо да смо се добро припремили за процес обнављања независности. Тиме смо придонијели стварању нове праксе која је показала да је на Балкану могуће тако захтјевне демократске процесе провести без ратова и пролијевања крви. Због тога се у Црној Гори односи сада брзо мијењању: међу онима који су били противници независности имате све више оних који су осјетили благодати самосталности па све више слабе отпори и резерве. Људи покушавају у новом контексту искористити шансе које им је независност пружила. Данас дефинитивно много више људи вјерује у исправност одлуке о проглашењу независности него на дан референдума. Коначно, податак да је Устав Црне Горе усвојен двотрећинском већином у парламенту говори да се та слика динамично мијења.

Како су Србија и просрпска опорба у Црној Гори примиле одлуку Подгорице о признању Косова?

- Након проглашења независности Црне Горе односи са Србијом у извјесном су застоју. Разлог је погрешна политика тадашње владе Србије с премијером Коштуницом на челу, која је била дубоко инволвирана у вођењу кампање против независности Црне Горе. То стање најбоље илустрира изјава Коштунице да је ово само привремено стање које ће се у блиској будућности промијенити. Мислим да је Коштуничина Србија и након референдума наставила живјети у увјерењу да Црна Гора није независна и да није добро успостављањем нормалних односа дати легитимитет тој држави. Нас то није много оптерећивало, понашали смо се као суверена држава која води рачуна о својим интересима, а један од наших најважнијих интереса управо је изградња најбољих односа са сусједним државама, укључујући и Србију. Успостављени су дипломатски односи, размијењени амбасадори, али није искориштено ни 20 посто потенцијала за међудржавну сурадњу. С промјеном власти у Србији и доласком Демократске странке и господина Тадића на власт, било је извјесног затопљавања, но то је било кратког даха јер је нашом одлуком о признању Косова дошло до новог застоја.

Србија је направила изнимку: црногорског велепосланика у Београду прогласила је непожељном особом?

- За разлику од праксе када су након признања Косова повлачили своје амбасадоре из држава ЕУ, Србија је нашег амбасадора у Београду прогласила персоном нон грата. Такав однос према нама и Македонији разумјели смо као покушај заоштравања односа с непослушним државама из регије. Но, њихов је велепосланик остао у Подгорици, ради свој посао, а ми размишљамо о сљедећим корацима. Након што добијемо сигнал из Србије да су спремни прихватити нашег амбасадора, бит ћемо спремни наставити сурадњу. Бројне најмоћније земље свијета признале су косовску независност и није било разлога да то не учини и Црна Гора. Свјесни смо да је то тешко питање за Србију, али смо закључили да није реално очекивати да ће се котач повијести вратити унатраг. Такођер, у бројним разговорима које смо прије тога имали са службеним представницима Србије увјеравали смо их да није у њихову интересу да и даље воде битку која је изгубљена, те да није могуће мијењати стање које је дефинирано глобалним политичким ставом. Сматрали смо да требамо направити потез који ће уважити политичку реалност и придонијети регионалној стабилности, а бити од помоћи Србији да се покуша окренути биткама које се могу добити, а не бавити се онима које су давно изгубљене.

Хрватска полиција дошла је до сазнања да је главни организатор убојства Иве Пуканића, а можда и Иване Ходак, Слободан Ђуровић, подријетлом из Црне Горе. Такођер је утврдила да је Ђуровић одржавао контакте с неким људима у Црној Гори. Је ли црногорска полиција истражила те наводе и до каквих је спознаја дошла?

- Дјелимично сам пратио коментаре, реакције и оцјене везане уз убојство Иве Пуканића и Иване Ходак. Када сам прочитао поједине оцјене да Црна Гора није била довољно кооперативна и да не помаже да се открију убојице, одмах сам контактирао наше државне органе и сада вам одговорно преносим њихов одговор. Наша полиција, Агенција за националну сигурност, али и Управа за спречавање прања новца, која је такођер врло важан елемент у борби против организираног криминала, увјерене су да су оствариле пуну сурадњу с колегама из Хрватске. На сваки упит хватских колега одмах су реагирали и ставили им на увид све информације с којима су располагали. Желим увјерити вашу јавност да је у нашем интересу да се у Хрватској и код наших других сусједа осигура пуна стабилност и осјећај правне сигурности. Коначно, ми у Црној Гори освједочили смо се тијеком посљедњих 15 до 20 година какве су погубне посљедице остављали сукоби у криминалном миљеу који су се водили изван Црне Горе. Свјесни смо да је за све нас јако важна стабилност цијеле регије, да је она тијесно повезана с правном сигурношћу грађана, туриста и инвеститора. Због тога подржавамо све напоре да ојача сигурност у Хрватској, као и у свим државама регије.

Добро, до каквих сте онда сазнања дошли у вези са Слободаном Ђуровићем?

- Према информацијама којима располажем, Ђуровић је подријетлом из Црне Горе, своједобно је радио у ЈНА и већ одавно егзистенцијом је везан уз Београд. Посљедњих година знао је повремено боравити у Црној Гори али, утврђено је, искључиво због одмора или због посјета родбини. Према ономе што су наши државни органи утврдили, ништа сумњиво не повезује могуће криминалне активности Ђуровића с Црном Гором.

Превладава увјерење да је Пуканић ликвидиран због писања о духанској мафији и због свједочења пред талијанским истражитељима. Тамо је и вас оптуживао за кријумчарење цигарета.

- Што се тиче Пуканићева свједочења у Барију, било би добро када би се оно могло објавити. Нисам прочитао његов исказ, али из питања које ми је постављао тужитељ закључио сам да у њему нема ништа изван онога што већ није било објављено у Националу. Пуканић је у Барију изјавио да се ослањао на информације које је добивао од разних обавјештајних служби, али и од америчког велепосланика Монтгомерyја. Морам рећи да ме у јеку напада Национала посјетио Wиллиам Монтгомерy који ми је на ову тему експлицитно рекао: Гледам вас у очи и говорим да с тим написима немам никакве везе. Дакле, у Пуканићеву свједочењу није било никаквих нових елемената који би ме теретили, па се доиста нисам имао разлога плашити његова свједочења на суду. Уосталом, Пуканић је тражио контакте са мном, пренијело ми је то неколико људи, од којих су неки и врло утјецајни у Загребу. Тврдио је да ми жели објаснити позадину писања Национала, али нисам имао интереса за такве разговоре нити ме занимало кога ће он оптужити за лажне написе о мени у Националу.

Зашто је прошло толико година од почетка истраге до давања вашег исказа пред талијанским истражним суцем?

- Не мојом кривњом. Јавио сам се добровољно код надлежног тужитеља у Барију како бих одговорио на његова питања будући да сам био обухваћен истрагом која се водила због илегалног пребацивања цигарета између црногорске и талијанске обале. У вријеме док сам био на дужности предсједника Црне Горе упозоравао сам на то да је све што се радило у Црној Гори тих година било у складу с нашим законима. И комисија ЕУ два је пута оцјењивала правну утемељеност тих послова, те је утврдила да је све што смо у вријеме санкција и блокаде радили било у складу с црногорским законима и законима заједнице којој је Црна Гора тада припадала.

Како сте се напокон одлучили појавити у Барију?

- Тијеком обављања државних функција, иницирао сам да надлежни органи Црне Горе успоставе контакт с талијанском министарством правосуђа и талијанским судом да бисмо разјаснили проблеме. Од Талијана смо увијек добивали магловите одговоре да су истраге у тијеку, али ништа конкретније. Када су истекли моји државнички мандати и када сам се након референдума повукао из политике, тада сам као обичан грађанин позвао свог адвоката из Италије и рекао му да сам спреман понудити талијанском тужитељству све потребне информације. Дуго сам чекао одговор с талијанске стране, и када ми је понуђен термин, прихватио сам га. То се временски подударало с неочекиваном одлуком да се вратим на функцију премијера. Након тога су ми талијанске власти поставиле питање хоће ли та околност промијенити моју одлуку и хоћу ли одустати од понуде да дођем у Италију. Рекао сам: Нипошто, јавио сам вам се као грађанин и остајем код тога. Отишао сам у Бари крајем вељаче 2008., када још нисам био изабран за предсједника владе Црне Горе. С тужитељем сам разговарао неколико сати: дао сам им све, па и најдетаљније информације које би могле помоћи у објективизирању слике о проблему о којом су водили истрагу. У разговору сам поновио оно најважније: Црна Гора је у увјетима санкција била политички парализирана и онемогућена у развоју, па смо били присиљени креирати посао транзита робе преко својег територија како бисмо преживјели. То су све биле одлуке владе, којима су се осигуравали прорачунски приходи. Све је то било апсолутно усуглашено не само са законима Црне Горе него и са законима тадашње заједнице са Србијом, која нам није била ни најмање наклоњена, и која је покушавала спријечити такво стјецање прихода и економско осамостаљивање Црне Горе.

Значи, ипак је било кријумчарења цигарета под окриљем државних институција?

- Понављам: у питању је био транзит, који се обављао у складу с нашим правним суставом. За могуће злопорабе појединаца у тим активностима, посебно у међународним водама, влада Црне Горе не може сносити одговорност.

Санадер и ја Превлаку пребацујемо Хаагу

За посљедњег посјета Загребу у разговорима с премијером Ивом Санадером обоје смо закључили да, унаточ нашим добрим намјерама, можда нећемо бити најбоље схваћени у својим државама пристанемо ли дати територијалне или морске концесије које су нужне ако желимо постићи концензус. Стога смо се сугласили да је за Црну Гору и Хрватску најбоље препустити трећој страни, професионалној међународној институцији, да донесе одлуку коју ће обје државе поштовати. Прихватили смо то као заједнички пројектни задатак и сада припремамо материјале за Међународни суд у Хаагу. Увјерен сам да ће то бити добро искуство и добар путоказ другима како рјешавати проблеме у регији.