Мања слова Већа слова РСС

Мој кутак

Неwслеттер Пријава за newsletter

Питајте предсједника

Питајте предсједника

>

Интервју предсједника Владе Црне Горе Мила Ђукановића за пољски дневни лист "Газета Виборча"

Датум објаве: 28.04.2005 19:54 | Аутор: Интервјуи

Испис Штампај страницу


ПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ МИЛО ЂУКАНОВИЋ ЗА ПОЉСКИ ДНЕВНИ ЛИСТ ГАЗЕТА ВИБОРЧА

Гжегош Латушински: Господине Предсједниче, кад сам ишао колима из Београда према Подгорици, прелазио сам границу између Србије и Црне Горе са пасошком и царинском контролом, а у Црној Гори морао сам са динара да пређем на еуро. Све то свједочи да је Црна Гора већ одвојена од Србије и у територијалном и у економском смислу, да је између ове двије републике сад веза постала далеко лабавија него раније. Што треба поправити у односима између Србије и Црне Горе, да би тај савез могао и даље да се одржи?
Мило Ђукановић: Односи између Црне Горе и Србије сада су у фази интензивног опоравка. То значи да смо најтежи период оставили за собом, а то је период у коме је Милошевић био на власти у Србији. У дугој историји црногорско-српских односа, период Милошевићеве владавине био је карактеристичан по томе, што су односи између та два народа доведени, на најнижу могућу тачку, на тачку, у којој је сукоб лебдио у ваздуху. У то вријеме, Милошевић је црногорској демократији претио ратом, желећи да се са нама обрачуна злоупотребом заједничке војске, која је тада била у функцији очувања његове диктатуре. Он је желио одузети Црној Гори државни идентитет и претворити је у један обезличени дио Србије. Ми смо се, логично, томе успротивили, јер је Црна Гора стара европска држава, која је баш као и Србија, била међународно призната на Берлинском конгресу 1878.године. Супротставили смо се, јер смо сматрали да Црна Гора има право на слободан избор своје будућности, а тај избор смо видјели у уједињеној европској цивилизацији.
Бранећи се од Милошевићеве политике, ми смо посегнули за репертоаром одбране, који је укључио изградњу одређених, веома важних, самосталних институција у држави Црној Гори. Ви сте дио тога примијетили. Дакле, најприје смо увели марку па потом еуро, установили своју Централну банку, основали своју Управу царина, увели свој порески и спољнотрговински систем и потпуно одвојену спољну и безбједносну политику.
Након што је дошло до демократског преокрета у Србији, сматрали смо да би најлогичније било довршити процес дисолуције бивше Југославије. Дакле, да би требало поћи од фактичке независности Црне Горе и Србије, с којом смо дочекали крај треће Југославије, и да, из те перспективе, двије независне и пријатељске државе уђу у интеграцију европског типа, која би почивала на здравим основама, а не на некој новој вјештачкој конструкцији.
Предложили смо то нашим партнерима у Србији. Нажалост, они нијесу имали разумијевања за такав приједлог, већ су и даље били заговорници очувања заједничке државе. Покушали смо да их убиједимо да је то нереална и тешко одржива конструкција, на којој не можемо засновати здраву будућност наших међусобних односа, нити здраву интеграциону политику читавог региона. Образлагали смо то различитим аргументима, између осталих и тиме да ни у Европи, нити шире не постоји институционални аранжман таквог типа. Нема више двочланих федерација, посебно не са таквим диспропорцијама, какве су између Црне Горе и Србије. Уз то, немогуће је враћати уназад точак историје ...
Г.Ł.: Како то разумјете?

М.Ђ.: Ако је, бранећи се од Милошевића, Црна Гора већ створила инфраструктуру независне државе, тешко је очекивати, да би, само због позитивне промјене у Београду, дакле промјене, која је довела на власт демократске структуре, била спремна да се одрекне права на управљање сојом будућношћу. Уз то, несумњива околност да смо из треће, Милошевићевске Југославије, изашли са два различита економска система упућивала је и на различитост развојних приоритета. Србија, као индустријска и аграрна земља, имала је логичну потребу да врло поступно води процес транзиције и преласка на тржишну економију. Ваљало је помоћи њеном аграру и њеној индустрији да се опорави од вишегодишњих санкција, рата са НАТО пактом и од свега онога, што јој је Милошевић оставио у насљеђе.
За разлику од Србије, Црна Гора своју економску будућност види у сектору туризма и услуга. Зато смо имали потребу за што бржим отварањем према нашем окружењу, кроз политику потпуне царинске отворености и ниске заштите наше привреде, како би обезбиједили што бржи прилив туриста и других партнера који би нам помогли да развијамо и унапређујемо наш сектор услуга.
Те разлике су нас упућивале на закључак, да не треба форсирати државну заједницу, него модел двије државе са максималним разумијевањем, пријатељством и отвореношћу. Нијесмо успјели да убиједимо у то наше партнере из Србије и, као што знате, услиједио је дијалог уз посредовање Европске Уније, коју је персонификовао господин Солана. У том дијалогу смо дошли до јединог могућег компромиса у том тренутку. То је компромис који је садржан у Београдском споразуму, од 14 марта 2002 године, који сада имплементирамо.

Г.Ł.: Да ли Београдски споразум задовољавао је и задовољава обе стране?

М.Дј.: И даље сматрам сљедеће: уколико заиста тежимо стабилности коју Европа прокламује као свој кључни циљ на Балкану, онда се сви заједно, на челу са Европском Унијом морамо запитати, да ли је исправна политика, која је заснована на претпоставци, односно предрасуди, да је државна заједница Србије и Црне Горе фактор стабилности западног Балкана? Ја мислим да није. Демократска и проевропска Србија треба да буде фактор стабилности на Балкану. А да би Србија била демократска и проевропска, мора бити самостална. Мора престати да има амбицију да управља другима и да уређује живот другима. Не кажем да је то преокупација свих у Србији и вјерујем да је искрена орјентација демократа у Србији да Србију учине демократском.
Зато сматрам да треба извући тепих испод ногу националистима у Србији. Треба им ускратити илузију да данас могу управљати Црном Гором, сјутра можда Републиком Српском, прекосјутра ко зна којим простором. Та илузија ће се најефикасније ускратити уколико Србија постане независна и уколико се усредсриједи на оно што је њен демократски преображај.
Г.Ł.: Значи то, да сада хоћете извјесит Црну Гору из заједнице СА Србијом?

М.Дј.: Сматрам да ми у Црној Гори најбоље можемо управљати својом европском будућношћу. Исто тако сматрам да Србија најбоље може управљати својом будућношћу. Уколико Србија буде посвећена себи, онда је то гаранција, да ће Србија бити демократска, да ће бити проевропска и да ће самим тим бити реалан фактор стабилности на Балкану.
Ми нашим партнерима у Србији и данас нудимо приједлог да ревидирамо постојећи споразум и да идемо ка стварању савеза двије независне и међународно признате државе.
Ако нема сагласности око тога, онда остајемо при оној политици, која почива на сагласности постигнутој Београдским споразумом, према којој ћемо у државној заједници провести трогодишњи прелазни период, а након истека овог трогодишњег аранжмана, ми ћемо ићи на референдум о државноправном статусу Црне Горе.

Г.Ł.: Један дио становништва Црне Горе тежи ка потпуној државној самосталности, али исто тако постоји ту још увијек јака тежња за очувањем заједнице са Србијом.Да ли се плашите пораза?

М.Ђ.: Мислим да је Ваше запажање сасвим на мјесту. Ако сагледавамо које су предности које је донио Београдски споразум, онда је евидентно да нам је он помогао да падну тензије на релацији Београд-Подгорица. Питање односа Црне Горе и Србије је демократско и развојно питање, али дефинитвно, више није безбједносно питање. Исто тако, овај прелазни период је помогао да се унутар саме Црне Горе рационализују страсти поводом државног статуса. Сада људи о томе размишљају са више рационалности и мање емоција. Не бих рекао да су емоције на ту тему сасвим ишчезле, подјеле су и даље присутне, али су оне мање изражене, него у претходном периоду, него рецимо, 2001 године. Мислим да се клатно расположења грађана помјера у корист независности и у корист права на управљање својом будућношћу.

Г.Ł.: Да ли сте у то сигурни? Мене, рецимо, забрињава чињеница да су сада у Црној Гори постале двије православне цркве, једна црногорска, друга српска. Да ли ��е то заоштрити ситуацију?

М.Ђ.: Политизована улога цркве у политичком и друштвеном животу и Србије и Црне Горе доприноси подржавању и нарастању проблема на политичкој и друштвеној сцени и Србије, и Црне Горе, без обзира, што је Устав јасно поставио однос државе и цркве. Вјерујем да и сами примјећујете веома политизовану позицију цркве, посебно у Србији, а посљедично и у Црној Гори. Било је неколико парекселанс политичких питања на политичкој сцени Србије, а први субјект, који се изјашњавао о тим питањима, била је Српска православна црква. Као примјер ћу навести само питање учешћа Срба на изборима на Косову. Прије тога на дневном реду цркве било је питање избора химне у Црној Гори.
Уплитање цркве у политичка питања у Црној Гори се манифестује тако што данас Српска православна црква води битку против црногорске државности и против црногорског националног, културног и вјерског идентитета. Погледајте резултате истраживања јавног мнијења у Црној Гори у посједних пар година. Уочићете један парадокс да лидер просрпског политичког блока у Црној Гори није ниједан од политичара, лидер је митрополит Српске православне цркве у Црној Гори, господин Амфилохије. Дакле тако га доживљава просрпска политичка јавност у Црној Гори.
Сматрам да је то веома лоше за демократију, веома лоше за саму цркву и да је свакако деструктивно у односу на оно, што су стратешки државни циљеви и интереси и Србије и Црне Горе.

Г.Ł.: Али, надам се, да ви видите неко свијетло у овом тунелу?

М.Дј.: Нажалост, у Србији се ствари јако споро мијењају. Милошевић је био само експонент одређених друштвених структура које су биле и нажалост остале центри политичке моћи: мислим на Цркву, Академију и на одређене безбједносне структуре. Ја сам увјерен да управо те структуре не дозвољавају савременој Србији да се демократизује и да оствари своје европске интересе.

Г.Ł.: Кад сам био у Улцињу крај албанске границе, тамошњи Албанци, на примјер, нису хтјели са мном разговарати на црногорском. Да ли то већ наговјештава један нови проблем за Црну Гору, проблем дозријевања албанског национализма и ту? Кад би се, рецимо, Црна Гора осамосталила, не мислите, да то би могло охрабрити црногорске Албанце, као што је био случај са њима у Македонији, да одцијепе једно парче земље од и овако мале Црне Горе?

М.Ђ.: Не плашим се тога. Подсјетићу да је Црна Гора једина држава на простору бивше Југославије, гдје се није ратовало током последњих петнаест година. Свуда око нас до недавно су бјешњели вјерски и национални сукоби, а у мултиетничка и мултивијерска Црна Гора је била оаза за изгнанике са свих простора еx-Југославије. У једном тренутку у Црној Гори је било сто двадесет хиљада избјеглица, Муслимана, Албанаца, Срба - свих са различитих простора. То је двадесет посто нашег укупног становништва. Замислите само када би Америку, Русију, Пољску или неку другу велику државу запљуснуо талас избјеглица који био раван петини њиховог укупног становништва.
Испричао сам све ово да би Ваши читаоци схватили да је политика мултиетничке заједнице у Црној Гори политика која има своју традицију, своје дубоке корење. Није то политика ни од данас ни од јуче, то је политика која има своје утемељење у вишевјековној традицији Црне Горе.
Наравно, питање односа према мањинама је увијек живо питање, увијек присутна нужност примјене нових, виших стандарда, које треба поштовати. Такође не смијемо сметнути с ума да је и даље отворено питање Косова, које потенцира албански проблем на Балкану. Свјесни смо тога, али исто тако смо свјесни да смо једном добром, благовременом политиком односа са мањинама успјели да неутралишемо лоше посљедице отворености косовског проблема по Црну Гору. Увјерен сам да ћемо умјешношћу државне политике и у наредном периоду чувати и унапређивати мултиетнички живот у Црној Гори.

Г.Ł.: Господине предсједниче, какав је био по вашој процјени узрок распадања бивше Југославије и ко је био крив за то да то распадање довело до тако жестоког рата?

М.Ђ.: За мене нема дилеме, узрок распада еx-Југославије и узрок ратова на том простору је био национализам, и без обзира, што тај национализам био полицентричан, мислим, да је највећа специфична одговорност била на страни српског национализма, који се испољио као хегемонизам, као намјера да се уређује живот у другим државама.
Интересантно је поређење између улоге Србије у распаду СФРЈ и улоге Русије у распаду Совјетског Савеза. Па близу тридесетак милиона Руса остало је ван граница Русије. Не вјерујем да и тамо није било идеја да би Русија требала поново да освоји те територије. Међутим, Русија је имала мудрости да се на другачији начин побрине о својој мањини која је остала да живи на просторима других држава, некада совјетских република. Србија је кренула другим путем. Кренула је да одваја дијелове Хрватске - епилог је да су Срби исељени из Хрватске. Кренула је заједно са Туђмановом Хрватском да дијели Босну - епилог је спаљена Босна са много погинулих људи. Кренула је да својата Црну Гору и Македонију Црна Гора је на корак до формалне независности, а Македонија је формално независна и на путу ка Европској Унији. У међувремену се надлежност у односу на Косово преселила из Београда у Њујорк. Србија је доживјела и тешко економско понирање и данас је, нажалост, зајено са Црном Гором у државној заједници, која је убиједливо на репу европских процеса.
Г.Ł.: А што мислите о Војводини? Тамо се рађају неке проблеме, поготово са војводинским Мађарима. Да ли не пријети то дестабилизацијом Војводине?

М.Ђ.: Не бих рекао да је то, макар у овом тренутку, питање које би својим инзензитетом изазивало високу забринутост. Очито тамо је било одређених догађаја, који су оцијењени као појединачни инциденти. У Војводини је, такође, дошло до озбиљне промјене структуре њеног становништва захваљујући свим миграцијама, које су се догодиле као посљедица распада еx-Југославије. Мислим да то уноси помало немира међу људе који живе на простору Војводине, који су иначе познати као веома мирољубиви, толерантни и вриједни.
Искрено се надам да ће Србија, поучена искуством Косова, гдје се и данас плаћа висока цијена дугог игнорисања тог проблема, смоћи снаге да сада ажурно реагује на ове инциденте и да створи услове да Војводина настави да буде оно, што је увијек била, не само у Србији него заједно са Словенијом у еx-Југославији, а то је локомотива развоја.
Г.Ł.: У свим посткомунистичким земљама процес транзиције изазива многе економске, друштвене и политичке проблеме. Како та транзиција протјече у Црној Гори, какве изазива тешкоће, што је већ постигнуто, а што још предстоји?

М.Ђ.: И Црна Гора је, као и Србија, у процесу закашњеле транзиције. Десетак година смо изгубили у ирационалним, балканским сукобима. Због тога смо сада, нажалост, на репу модерне Европе. Данас не заостајемо само за развијеним, него свим евроспким државама.
Кад је ријеч о економији: Имамо стабилан раст привреде, раст извоза и запослености. На крају 2004 године инфлација ће бити испод 3%, буџетски дефицит ће бити 2,8 % - дакле, и један и други податак показују, да смо се приближили ономе, што су показатељи еурозоне. Имамо врло интензиван раст инвестиција, углавном државних инвестиција у инфраструктуру, каје треба да нам обезбједе пуну валоризацију наших туристичких потенцијала. Инвестиције у инфраструктури су истовремено побудиле интересовање приватних инвеститора, који врло интензивно улажу у хотелске капацитете, тако да је овогодишња љетња сезона била много боља од претходне, а очекујем да ће се прави нови квалитет видјети у љето 2005 године.
Г.Ł.: Да ли овај процес у Србији одвија се пуно спорије?

М.Ђ.: Нажалост, мислим да узлет реформске, демократске и проевропске политике, који је у Србији персониковао господин Ђинђић, насилно и трагично је прекинут његовим убиством. То нипошто не значи да је Србија заустављена на свом европском путу, али је тим убиством изгубила изузетног лидера, од чега се још опоравља.
Официјелна државна политика Србије не показује довољну одлучност да оствари претпоставке своје европске и евроатлантске интеграције. Кад то кажем имам у виду њихову неспремност на сарадњу са Хашким трибуналом.
За мене то питање има један битан аспект: да ли постоји спремност за суочење са свим оним, што се догађало у скорашњој прошлости. Ако спремност постоји - то даје наду да се у будућности неће поновити исто, и да ћемо се побринути за добре односе са сусједима. Али ако нема такве спремности, онда је то врло лоша порука свијету.
Зато мислим да ће државна политика Србије, у наредном периоду, кроз сарадњу са Хашким трибуналом морати да покаже искрену спремност да се суочи са оним, сто је одговорност за догађања у претходном периоду и да допринос оној пројекцији, о којој сам говорио, а то је да држава Србија као највећа држава на западном Балкану буде стожер једне здраве сарадње и реализације европске политике у овом региону.
Разговарао је Гжегош Латушински
У Подгорици, децембар 2004.године